Сви лажу, Све је лаж.
Желим овим путемда да искажем и упознам сугађане о идејама које су проистекле на основу личног запажања и проистекле кроз разговор, читање, размишљање, како у оквиру личног окружења, тако и у оквитру окружења према суграђанима свакотренутног живљења и преживљавања на овим географским подручју у наше време, на ком смо сви ми заједно отрпели задњих педесет и више година. Сво моје досадашње а и садашње време , слободан сам а и куражанда да сам одолевао искушењима вазалног и поданичког односа према иком и ишза, изузетак је само ...... наш, или пак подлегао њиховим доктринама личне и опште слуђености како према самом себи, тако и према ближњем свом.
Скренуо бих пажњу да иза танке копрене лажне реалности постоји друга реалност од које нас је из ко зна ког разлога нешто одвојило, а то је за нас све а и појединачно омеђало да продремо у тако нам блиску и уједно непознату и тако знам старну реалност. Моје трагање за ту непознату реалност, стварност је покушај да искорачим из лавиринта противречности. То се може постићи са изузетном високо развијеном и мркотрпном утрениралношћу "личне самодисциплине". Лична самодисциплина је круна продухољености код сваког човека који може да "чини". Она омогућава да се искрено и истински суочимо са стварним и живећим мислима. Појединац, или ближе обележено "човек", не само по свом обличју, има од "Бога" му дато право на лични избор да до одређене тачке зна куда иде, јер сви досадашњи путеви су бескорини, како у материјалној свери тако и у доховној, као да смо у једном бескрајном лавиринту или ми кажемо "Бранковом колу", па стога Ја више нисам а надам се да сви ми заједно или разједињени, нисмо више у могућности да гудамо уобичјне облике обмана и живљења у лажи.
Једна од идеја се огледа у томе да су људи машине којим владају спољни утицаји, јер раде и понашају се помоћу сила спољних утицаја. Рађају се и умиру као машине. Чак и сад у овом тренутку неколико милиона машина широм ове наше напаћене планете, а и у нашем окружењу, покушавају да униште једна
другу. Која је разлика међу њима, где су под знаком навода интелектуалци, а где су дивљаци.. Сви су они исти. Човек мора да препозна истину, ма каква да је, и да нађе снагеи и куражност да говори истину. Људи веома ретко намерно говоре лаж, у већем случају они мисле да говоре истину, а ипак сво време лажу, и онда кад желе да лажу а и онда кад мисле и желе да говоре истину, они све време лажу, и себе и друге. Стога нико никад не разуме било себе било иког другог. Размислите, да ли би било нмогуће да постоји толико несугласица, толико неразумевања, толико мржње према нишљењу и погледу других. Када би људи били у стању да разумеју сами себе и друге, али не могу разумети јер не могу престати са лагањем. Говорити истину је најтеже и најскупље на свету. Човек мора дуго и много учити, учити знаћи мењати се, да би био способан да говори истину, посебно треба радити на самом себи и развијати личну самодисциплину, јер само пожелети да до чиниш, није довољно. Да би човек говорио истину он мора знати шта је истина а шта је лаж а пре свега да спозна то у себи самоме а то ниоко не жели да зна. Човек мора разумети ствари и препознати онаскве какве јесу, јер има хаљаде лажних идеја и лажних појмова, углавном о самом себи и он мора радити на себи да би се "неких" ослободио. Човек мора бити одговоран за своје радње и поступке, како према самом себи , тако и према ближњем свом, као и према својој заједници, тако и према глобалној заједници, ово Земаљском свету.
Човек престаје да буде машина, тада Ум влада, над својим акцијама, радњама, навикама, убеђењима, мишљењима и речима. Тек тад ће се препознати продухољен човек, а не само по свом обличју. Појединачно, као и национално, искорачујемо на вишој лествици продухољености, Ја бих рекао, јер између продуховљености и Умности је знак једнакости, Духован = Уман !!, у ери новог миленијума то доноси људском роду. Човек својим рођењем одмах у старту има безброј условљености, огранићења, спутаности а и на некли начин угрожености; време; географски простор; пол; (не)вероисповест, традицијалност... су само кочнице личног развоја како у физичком / материјалном, умном / интелектуалном, тако и у сваком сегменту / фази своје личе еволуције је свима јасно препознатљив облицима личног развоја.и ако су присутне омеђеност, спутаност, условљеност... Зато треба да сви кроз основну ћелију заједнице, кроз разговор постигнемо договор и уведемо у нашу сваскодневницу изграђен "закон вредностри" наше заједнице како националне тако и "Земаљске" а да сваком буде јасно да је лично учествовао и изградио ту вредност од лично, националног и општег интереса, да има загарантовану слободу личног избора и гаранцију личну, имовинску и правну сигурност. Понос и достојанство човека је неприкосновена и ничим није условљена, спутана, ограђена или угрожена, изузе да човек сам у својим животним радњама у простору и времену у ком обитава, егзистира, не загађује земљу, воду и ваздух, као и да својим животним радњама како у личном, породичном, спортском. приватном а тако и у пословном животу, другог човека, ближњег свог, ничим не условљава, ничим не спутава, ничим не ограничава а нити ичим угрожава јер то очекује повратно да му се врати. Како сејеш, тако и жањеш. Да ради и да живи од тог свог рада.
Ево један од безброј провоцирајућих позитивних визија на које морамо наћи одговор.
Замислимо да нека жена роди 12, (дванајст), мушких близанаца, неверовтно јел, али замислимо да је баш тако и не улазећи у мотиве и разлоге, жена / мајка одлучи да своју децу одвоји и одрекне се одмах и да од себе сву децу. Препусти сву децу другом на старање, чување, васпитање, бригу, чување...Стицајем околности деца се морају раздвојити и први дечкић буде дат у Централну северну Америку, други у Јужну Америку, тећи у Централну Аустралију, четврти у Централну Кину, пети у Централну Индију, шеси у Централну Русију, Тибет, Енглеску, Немачку, Шпанију, Италију,Србију, Албанију....
После 30 годинаживота а да браћа између себе немају икаквог контакта и сазнања о саби и о свом пореклу као и о својом моногобројности, пуким случајем и стицајем околности на једном месту и у истом временском тренутку за истим столом тако суочени можда би се насутила нека физичка сличност, али нико не би могао да помисли тог тренутка или можда да каже шта би то могло да их везује или спаја. Можда би то био један од безброј пословних ручкова или вечера широм ове наше планете и ништа друго.
Сви ми потичемо из истог извора као и сам наш лични крај који је круна нашег пута а он је јасно препознатљив.
Човек не само по свом обличју, него и у свим другим видовима овоземаљским вредностима свог личног животног пута, изналази и носи у себи лично испуњење највеће среће у бићу свом да ради на себо и да буде човек и остане човек
Толико Ја, а Ви ??
ДРАГАНешковић
Нема коментара:
Постави коментар